Pi­še: Ve­sna Go­ra­no­vić


„Za­vr­ši fa­kul­tet da bu­deš na bi­rou“. Re­če­ni­ca s ko­jom se sva­ko­dnev­no su­sre­ćem od stra­ne oko­li­ne, mo­jih vr­šnja­ka ili lju­di is­pu­nje­nih ne­kim čud­nim ne­za­do­volj­stvom. Me­đu­tim, me­ne to mno­go ne ome­ta.
Glav­ni pro­blem da­na­šnje omla­di­ne je ka­ko da na­đu po­sao, ne­za­vi­sno od to­ga da li ima­ju fa­kul­tet­sku di­plo­mu. Ne­ki za­vr­še fa­kul­tet da bi is­pu­ni­li tu „for­mal­nost“, dru­gi opet ne za­vr­še za­to što su bi­li li­je­ni
ili ne­za­in­te­re­so­va­ni. Ono što po­ve­zu­je po­me­nu­te ka­te­go­ri­je je pi­ta­nje: „Ku­da da­lje?“ Gdje su se iz­gu­bi­li mla­da­lač­ki po­let, am­bi­ci­ja, „glad“ i že­lja za uspje­hom, za pre­sti­za­njem „kon­ku­ren­ci­je“? Na­me­će li to si­stem obra­zo­va­nja i za­po­sle­nja, po­sma­tran s glo­bal­nog ni­voa,
ili je pro­blem u sa­moj in­di­vi­dui?
Jed­no je si­gur­no. Omla­di­na se za­do­vo­lja­va skrom­nim po­slo­vi­ma, za­ra­da­ma, po­vla­sti­ca­ma... Da ne go­vo­rim o za­u­zi­ma­nju ne­kog va­žni­jeg po­lo­ža­ja, na­pre­do­va­nju i struč­nom usa­vr­ša­va­nju. To je da­nas ne­po­zna­ni­ca. Čast iz­u­ze­ci­ma, mo­ram do­da­ti.
Tre­ba­lo bi an­ga­žo­va­ti mla­di ka­dar, pro­spe­ri­tet­ne mla­de lju­de ko­ji obe­ća­va­ju, ko­ji su u sta­nju da na­bo­lje pro­mi­je­ne či­tav si­stem. Šta za­uz­vrat? Pru­ži­ti im pri­stoj­ne uslo­ve obra­zo­va­nja,
za­po­sle­nja, usa­vr­ša­va­nja i ži­vo­ta, pri če­mu to ne tre­ba da se
od­no­si na op­sta­nak, već na na­pre­dak. Da ne bu­de uza­lud re­če­no da je ula­ga­nje u ljud­ski ka­pi­tal naj­va­žni­ji aspekt u jed­noj ze­mlji, da se to naj­br­že vra­ća. Ko­rek­ci­jom sa­mog si­ste­ma mo­žda do­đe i do ko­rek­ci­je u
mla­dim umo­vi­ma, u sva­koj in­di­vi­dui po­na­o­sob.
In­ter­net i teh­no­lo­gi­ja su pre­u­ze­li pri­mat. Sve je po­nu­đe­no na go­to­vo, a ta­ko se sa­mo mo­že na­za­do­va­ti, ni­ka­ko na­pre­do­va­ti. Za sva­ki uspjeh se tre­ba po­mu­či­ti, što će se na kra­ju sva­ka­ko is­pla­ti­ti. To je ne­što naj­sla­đe - re­zul­tat sop­stve­nog ra­da.
Ta­ko­đe, no­vi si­stem obra­zo­va­nja ni­je pra­vi po­ka­za­telj zna­nja i struč­no­sti. Sve je ubr­za­no i do „za­do­vo­lja­va­ju­ćeg“
mi­ni­mu­ma se do­la­zi vr­lo la­ko. Sve je vi­še onih ko­ji­ma je taj ni­vo do­vo­ljan, pa se da­lje i ne tru­de. Gdje su nam on­da struč­ni lju­di, vi­so­ko­o­bra­zo­va­ni, ade­kvat­ne oso­be za vr­še­nje od­re­đe­nog po­sla i funk­ci­ja? Po­sto­ji su­kob iz­me­đu si­ste­ma ko­ji je na­met­nut omla­di­ni i
za­htje­va ko­ji se nji­ma po­sta­vlja­ju u bu­du­ćem za­po­sle­nju i
na­pre­do­va­nju. Te dvi­je stra­ne tre­ba po­mi­ri­ti sa­mo na­ža­lost, još uvi­jek ne­ma­mo pra­vi na­čin za to. Mo­žda rje­še­nje i po­sto­ji, ali ga mi ni­je­smo ot­kri­li, jer smo da­le­ko od nje­ga, s na to ob­zi­rom da smo jed­na
tač­ki­ca u ve­li­kom uni­ver­zu­mu.
Va­žno je na­gla­si­ti da di­plo­ma ne tre­ba da bu­de sat­ka­na od ni­ti po­ve­za­nih „po ba­bu i po stri­če­vi­ma“ , već tre­ba da bu­de re­zul­tat lič­nog ra­da, tru­da, vre­me­na i na­po­ra. Ko­li­ko je to mo­gu­će u na­šoj ze­mlji, s ob­zi­rom na uko­ri­je­nje­ne obi­ča­je, na­vi­ke, tra­di­ci­ju i, ono naj­va­žni­je, men­ta­li­tet, ve­li­ko je pi­ta­nje?! Jer „što se gr­bo ro­di,
vri­je­me ne is­pra­vi“. Ipak, vri­je­di po­ku­ša­ti. „Str­plje­nje je gor­ko, ali plo­do­vi su mu
slat­ki“, re­kao je Ari­sto­tel. Osta­je nam da če­ka­mo bu­du­će
na­ra­šta­je...
(Autor­ka je
stu­dent­ki­nja pra­va)